Пита ме Срђан Папић зашто поезију пишем. И вели: Знаш шта ми прича Јелена Ангеловска? Радила у некој библиотеци, замењивала неку трудницу, каже, за годину дана нико није тражио поезију, читају људи романе, приче… е, каже, само једном, у сумрак, препала се Јелена, била зима, дувао ветар страшан, човек улази, висок, није затворио ни врата за собом, потпуно слуђен, изгубљен у свемиру, улази он, ван себе, и пита страшним гласом: имате ли нешто од поезије… Знам, рекох му, ја сам то био.