Први пута сам крочио у Универзитетску библиотеку у децембру 2024. загазивши у 73. годину живота. Никада нисам учио у библиотекама, а редовно за студија долазио у библиотеку Одсека за оријенталистику на Филолошком факултету. Учио сам ноћу, сам у тишини. Не могу да учим у тишини са много људи око себе. Тог децембра сам по договору са директором библиотеке дошао да нађем привремени простор за привремено деловање Алумни фондације Универзитета у Београду чији сам управитељ. Студенти су почетком децембра заузели зграду ректората и нисам могао користити своју канцеларију. Мислили смо да ће се блокада завршити одмах иза Нове године, ко би могао замислити да се у јануару студенти претварају у силу као доминантна снага могућег претварања овог запостављеног друштва у нормалну државу где постоји институционални ред.

9 степеника да бисте ушли у библиотеку. Лево – Светозарева бронзана биста. Понекад постављано питање: треба ли мењати име библиотеке „Светозар Марковић“. У овом неизграђеном друштву све промене се враћају на мењање назива и прекрајање историје.

Са леве и десне стране ходника у вертикалним, плитким стакленим витринама изложене старе књиге. У углу, посве лево у витрини, свитак од пергамента, стар и нераван, тешко му да стоји усправно. Десно препознајем неке рукописне књиге на арапском.
У приземљу, у низу полеглих витрина, кроз стакло гледам друге старе књиге са исписаним легендама. Све под контролом мрклог попрсја Ендрјуа Карнегија.

Скрећем лево поред велике фотографије Исидоре Секулић, строго обучене по моди између два рата. Мислим на оне светске ратове, а не ове наше домаће балканске.
31 степеник по црвеној стази прикаченој позлаћеним, изгланцаним, пречагама за степенице. Осећај уласка у краљевске одаје или министарске данас. У галеријском простору изложба артефаката, разних помагала и административног материјала из историје библиотекарског бављења књигама. На зидовима фотографије приказују 100 година постојања библиотеке. Једна ми посебно изазива пажњу. Готова зграда библиотеке и празан простор око ње. Претпостављам да је баш из 1926. Неколико колских путева, пар људи у одећи тог времена и зграда библиотеке изникла да на веке векова људима помогне да изађу из блата незнања.

13 степеника до поткровља са леве стране. Електронска учионица, полице простонародне библиотеке, повезан простор са низом столова и столица. Алумни фондација заузела једну канцеларију посвећену истраживањима првог светског рата.
За радног времена гледам студенте како се размештају за столовима. Свако са лаптопом. Многи утакли каблове у утичнице и хране своје телефоне и рачунаре енергијом. Енергија знања оплемењује ум.

Мој привремени боравак у библиотеци могао би се завршити. Зграда ректората је већ пар месеци у функцији универзитетских служби. Стално налазим разлоге да останем у универзитетској. Код Светозара – како кажу студенти. Снимамо пригодни филм о библиотеци, планирам низ малих прилога о њеној историји и књигама, позајмљујем књиге преко предусретљвих колега. Не излази ми се.