Има народних прича које су толико општечовечанске да заборавимо кад и где смо их чули или читали, па живе у нама као успомена на наш лични доживљај...
(Иво Андрић, „Знакови поред пута“)

Библиотека је посвећени простор књиге, као што је човек посвећени простор знања. А књига у библиотеци ће се читати док буде било човека. Потоњи човек на овом свету, пре него што затвори очи, склопиће корице књиге коју је нетом прочитао.

Књига коју читамо је свет. Отворен, страшан, блистав, заслепљујући. Који нам даје тако замамна обећања кад смо млади и мислимо да умемо да читамо знаке које испред нас штедро поставља. Читати књигу света значи певати о смислу поезије, пориву и позиву човека, односу читаоца према стваралаштву, Богу, животу, поезији, смрти. И Библиотеци.

Књига која ће нас све надживети је живот сам. Он ће имати безброј појавних облика, а опет ће увек изнова причати исту причу. Као код Андрића. Причу која се понавља у безброј варијација које се дозивају, сашаптавају, сричу, чувају у тајности, преносе од уста до уста, чувају, баштине, улудо ћердају.

Човек од најдревнијих времена, од освита цивилизације, осећа потребу да исприча своју причу. Гестовима, мимиком, цртежом, неартикулисаним говором, басмама, чарањима, гатањем „цртама и резама“, како би то рекао Црноризац Храбар.

Појавом писма, рукописне књиге, поште персијског императора Сајруса Великог 550. године пре нове ере, писане комуникације у античком Риму, штампарске пресе и Гутенбергове Библије у четрдесет два реда (1450–1455), штампане књиге и часописа, телеграфа 1840. године (прва демонстрација 1. маја 1844. из Балтимора у Вашингтон), дагеротипије (Луј Дагер), фотографије, телефона (1876. Александар Грахам Бел 1876), филма (браћа Лимијер 1895), бежичне телеграфије. (Гуљермо Аркони 1895), радија (1920. година), телевизије (1900–1929. године), интернета (1961), мобилне телефоније, све до вештачке интелигенције у наше доба, потреба за комуникацијом постаје све бржа и све безобалнија. Тако се деценијама, столећима, миленијума, шири прича међу људима.

И она ће, у неком облику, који превазилази наше моћи предвиђања будућности, претрајати и наше, и будуће генерације. До краја времена. У некој футуристичкој библиотеци, која ће баштинити столетну тишину ове наше, Универзитетске, чији имендан славимо, и чији ће корисници бити уписани у књигу памћења. Свих нас.